LUDILO.pdf - Marina

Please enable JavaScript to view the full PDF

LUDILO KRITIČARI Šta de redi kritičari nakon x godina? "Patila od depresije (po nalazima), živela na ulici (radosno), pisala je neliterarno." Ja du se smejati i poslati im poetski roman “Ljudi ne umiru, ljudi”... 6 NEZABORAVAN DAN Primetila sam čoveka iza gomile drugih ljudi koji su žurili, pričali, mahali i ispunjavali delid grada upečatljivom slikom urbanog ceremonijala. On mi se lagano približavao kao da ide ka zacrtanom cilju. Nisam skretala pogled. Pomerila bih glavu ako bi mi ga neko zaklonio. Na svašta sam pomišljala i bila sigurna da de me njegova reč uzdrmati najsnažnije za života. Kada je bio na metar od mene, pogledi su nam se susreli... On je imao opušteno, veoma privlačno lice. Rekla bih da je prevalio osamdesetu, ali da je i sada sličan detetu. Niko drugi nije me interesovao. Odbrojavala sam: sad tri, sad dva, sad jedan... Deka me je dotakao rukom i košuljom. Onda je nastavio dalje, pažljivo dirigujudi štapom za slepe u drugoj ruci koju nisam ni naslutila. Eto, prošao je kao i taj nezaboravan dan. 7 DELO Pisala je lagano pomerajudi olovku. Vradala bi se često da ispravi jedva primetnu grešku. Na kraju svake rečenice, dodavala je minijaturni crtež umesto tačke. Bilo je vrude letnje popodne. Nije joj smetao znoj što je kapao sa čela preko sveske. On je nijansirao stranu poznate književnice. Obedali su joj izdavanje dela kad ga bude završila. Pitala je samo nešto. Klimnuli su glavama. Sahranili su je sa podignutom rukom i stisnutim olovkama. 8 ZATO Razmišljala sam šta bih mogla da napišem. Svaka je misao sebe samu zapisivala. Na kraju krajeva, zamolila sam ih za zbirku. One su se nasmejale i prikrile bez pozdrava. Eto, zato nemam vremena da umrem. Zato. 9 POLA VEKA Na klupi u parku, sedelo je dvoje mladih. Nešto su tiho pričali. Kada su zadutali, on je pogledao nju, ona njega. Zatim, on je okrenuo glavu na drugu stranu, ona je svoju spustila u krilo. Privuklo me je ovo dešavanje. Prišao sam bliže. On je ustao i otišao negde. Ona se nije pomerila. Stupio sam još korak-dva napred. Nisam ni disao. Ved se veče spuštalo, zatim nod bez ijedne sijalice u blizini. Šta de biti s devojkom? Samo sam gledao i razmišljao. Ko zna kolko se dugo ovo odigravalo? Najednom, osetih usporeno svitanje. Odlučio sam da joj priđem sasvim, ali: nije bilo devojke, nije bilo klupe, ni parka, ničega! samo lupanja srca od pre pola veka. 10 DELFIN Sanjala sam kako hodam pučinom talasastog mora. Bila sam mirna, a totalno opčinjena. Preda mnom se naziralo Sunce na izlasku. Nastavila sam njemu kao neiscrpnoj sredi. Lagano, iz vode u daljini, virila je glava delfina. Kad sam mu se približila sasvim, uzdigao se raširenih krila i pitao: "Stvarno misliš da sanjaš?" 11 OSMEH Nije pazila na sebe jer je pazila na druge. Nije pomišljala da radi nešto pozitivno. Takođe, ni negati-vnom prema sebi nije pridavala značaja. Kada su joj rekli: "tako deš umreti!", nasmejala se i umrla. 12 USPEH Probudio se znojav, ustao je, umio se i obukao. Otvorio je pažljivo vrata, ušao u cipele, krenuo korak po korak do stanice. Ušao je u bus, seo, mahnuo detetu ispred sebe, sišao u centru, nastavio kretanje. Smireno je pogledao nebo, pomislio zahvalno: "uspeo sam, uspeo, nodas se nisam ubio..." Škripa kočnica u njegovoj glavi, odjeknula je prejako, a šapnula:mu je nečujno: "još neko je uspeo, nisi jedini." 13 SVITANJE Pala je tako naglo i nespretno da su zadrhtali pod, prozor, vrata; da, i zid spojen sa zidom susednog stana u kome je čovek odjednom skočio iz sna o devojci koja je bila najopreznija, najuvežbanija cirkuska akrobatkinja. Te nodi, na jugu i severu, pale su dve zvezde istovremeno. Najsporije od nastanka svih njih, svitao je dan. 14 ŠTA BI? Kada je bila devojčica, plakala je jer su devojčice previše osedajne. Kada je ostarila, i dalje je plakala. Šta bi, inače (pitala se) sama, bez igde ikoga. 15 BEZ ZAVADE Pogledala ga je. I on je pogledao nju. Otvorila je usta. I on je svoja još šire. Krenula je prema njemu. On je odmah ustao. Tišina je bila i ostala kao dan ranije. Upravo tada, u kudi jedne tužne žene, prhvatili su da žive zajedno, šugav pas i olinjala mačka, bez zavade 16 VREME Mladid, poznat po radu na naučnim otkridima, pisao je nešto celog dana. Najzad ga je uspavalo miri-sno prolede. Sunce se probijalo i probudilo ga. Pitao je prvog koga je čuo, majku: "Koliko je sati?" "Osam." U redu, odmoridu još malo. Onda ga je probudilo kašljucanje oca: "Dale, kolko je sati?" "Osam." Smireno, ponovo je legao i zaspao. Trede buđenje izazvalo je kucanje na vratima sobe. Sestra mu je prilazila. "Ej, koliko je sati?" "Osam!" "Divno, izađi, molim te, nešto sam umoran, još bih spavao." Sredan, pokrio se iznova. Dalje dešavanje: sa crkve u obližnjem parku, čuo je odjek gonga što se dešavalo tačno u osam. Nasmejan, mladid je ustao, obukao majicu, šorc i lepe platnene starke. Uzeo je svesku sa stola u kojoj je bio rad o zaustavljanju vremena. Krenuo je do agencije za zaštitu autorskih prava. "Videde ljudi šta je mozak!" Kako je otvorio ulazna vrata, zaprepašdeno je pao u sneg i udario glavom o ogradu. Ne zbog bola, ne zbog krvi, ved zbog razočaranja što vreme izigrava nadmodnog neprijatelja, uleteo je nazad u sobu, bacio svesku, uzeo drugu i napisao naslov nove teme: "Vreme teče, ali ja sam brži i pobegnem kad hodu!" Podigao je glavu prema ogledalu: osedela kosa, bore na licu, trošni zidovi, predstavili su se kao zamena vremena koje je, tiho se osmeškujudi, šapnulo: "E, sada sam stvarno zaustavljeno za tebe. Zbogom, matori." 17 U DUŠI Pojavilo se Sunce. Na istoku, naravno. Obradovala se lepom danu. Kroz zavesu, pratila je kretanje svetložute kugle. Uživala je. Najzad je predahnula od skorašnje depresije. Prolazilo je vreme. Njen spokoj nije. Kada je Sunce došlo do vrha prozora, ušla je u drugu sobu odakle je mogla nastaviti osmatranje. Sunce je mirno, bez značajne promene, nastavilo dalje. "Život je lep", pomislila je. Verovatno je prošlo i osam sati kada je odlučila da nešto pojede. Kasno. Ničega, osim mraka oko nje i u njenoj duši, nije bilo. 18 ISPRAVKA Plašila se da ne pogreši bilo šta, bilo kada, bilo gde. Stalno je ispravljala: napravljeno, izrečeno, napisano, obojeno. Nema stvari ni zaključka koji nije ispravila. Savršena, opčinjena, prepedantna, usmerena. Kada je umrla, u grobu nije bilo nikoga jer je, datum i uzrok smrti, izašla da popravi. 19 IGRA Kada se vratila iz grada samo par sati posle izlaska, videla je da su vrata druge boje, kao prozori, zidovi, i pod nije bio isti. Ni nameštaj nije ličio na onaj od ranije. Gledala je pažljivo, odmeravala promene, okretala je glavu ne sve četiri. "Da li je mogude?" pitala je čoveka koji je ušao zajedno sa njom. "Da, kako ne bi" "Ko si ti?" "Ne sedaš se?" "Ne... reci mi." On je izvukao ključ, pokazao joj i rekao da ga uporedi sa ključem u svojoj ruci. "Zaista, isti su, ali tvoj je mnogo stariji!" Zadutao je, a ona je dohvatila haljinicu iz nepo-znate ostave, obukla je i počela: "Igrademo se školica? Važi?" Tišina, tišina, tišina. 20 MORA SE Žena je došla u pešačku zonu, postavila stoličicu, otvorila plavu svesku i počela da čita priče i pesme. Jedan prolaznik, zastao je, pogledao u nju i nije se pomerao. Ubrzo, pridružio mu se i slededi. Zatim, sa svih strana, ređali su se ljudi usmerenih pogleda. Ko zna koji po redu šetač, prišao je najbližem ženi: "O čemu se ovde radi, izvinite?" Ovaj je prineo prst ustima i šapnuo: "Molim Vas, moram još odmarati noge." Žena je sklopila svesku nastavivši masažu potko-lenica. 21 DVA PROZORA Dva prozora iste zgrade jednako su osvetljena. Zapazite samo ovo: kroz prvi se vide ljudi koji plaču radosno, a kroz drugi, isto to, samo, crno i pretužno. Posle par sati, pored zgrade, tačno ispod prozora, nađena su dva tela u poplavi krvi. Na licu jednog, zabeležen je osmeh, na onom drugom, zamislite, isto. 22 DOBRO JUTRO, NADO Sirene su označile prestanak agresije. Otišla sam do bolnice po dnevnu dozu terapije. Još sam bila u hodniku kada se začula nova, suprotnog značenja. Ni "vratidu se za pečat" nisam rekla medicinskoj sestri, pojurila sam sinčidu koji je ostao u "nepoznatom" sta-nu drugog dede. Zagrlila sam ga i liftom spustila u podzemlje. Nigde nikog. Pričala sam mu, pevala, izvodila predstavu pozo-rišta u tunelu. Kako bacim pogled na nebo, setim se zla koje je Balkan doživljavao devedesetih godina. Sada mnogo mladih oseda posledice u telima. O ostalome, ne bih. Dosta. Dobro jutro, nado. 23 BOJA STARIH ZIDOVA U sobi je bilo mirno. Tišina je isticala samo boju starih zidova. Kao po navici, odjeknuo je prvi glas. Zvuk je udario u plafon, u drugi se survao. Nekoliko minuta, trajala je dramska scena. Onda je uzviknuo gong i pala modra zavesa. "Rekla sam da mi se više ne čuješ." Soba je zadrhtala, a galama ogulila boju očiju upe-renih u drage stare zidove. 24 PORODICA Čujem sina u drugoj sobi. Pažljivo osluškujem: nečim lupka po tanjiru; dobro je, jede. Šuška nešto papirnato, tiho. Lepa navika: ne zaboravlja na salvetu. Poklopac je dotakao šerpu, čuju se vrata frižidera - sve je vratio gde treba. Zatvorila su se treda vrata. Otišao je svojoj radnoj i spavadoj sobi (nisu postigli da pre-grade jednu vedu na dve manje, neophodno razdvo-jene. godinama žvadem nerve umesto špageta) Skupila sam se i vratila poslu kojim sam se bavila. Pišem priču o porodičnom životu 25 GRAD BEZ SNA Pretežno sunčano vreme do kraja sedmice - bilo je zadnje što je pročitao. Potpisujem da je zadnje jer su ga sutra, lagano obučenog, pronašli mokrog i zamr-zlog u olujnoj pešačkoj ulici grada bez sna. 26 MISLI Toliko razmišljam da se sve crne misli razbeže, a iznikne sasvim nova, najstrašnija... 27 TIŠINA Toliko dutim da su mi se usne slepile za pluda iz kojih je do Meseca, bez kapi krvi, strah vrištao. 28 ROMAN O Nikada nije izgovorila reč o običnim, svakodne-vnim, stvarima. Kada bi počela, ne zato što želi, ved zato što je neko izazove, zgrčila bi usne, grizla se za jezik, čupala pramenje i pala na grudi. Takva je priča o poetesi. laka joj zadnja strana romana. 29 LETNJI SAN Svanuo je divan avgustovski dan. Sunce je nežno virilo sa obližnje planine. Obukla je majicu boje zelenila. Krenula je, kao poslom, nekuda. Hodala je i hodala. Usput je uočavala prijatna lica ljudi i životinja. "O, kako volim leto! Znam da sada mogu sve." I vrapčid iznad njene glave vedro je donosio hranu ptidu iz gnezdašceta . Jedan je mačak liznuo glavu mačkice. Leptiri su leteli, cvede mirisalo. Prekrasan prikaz vrednosti života. Naravno, vreme neumitno teče. Javio se mladi Mesec sa zapada. "Nemam više gde, idem na spava-nje." Kako je ušla u sobu, tužno se presvukla i legla. Zadnje što je pomislila, bilo je: "Kako mrzim zimu. Opet du sanjati onaj decembar kada je moj jedini prijatelj, psid Coki, nestao pod točkovima s lancima za led.” 30 ŠETNJA Kada šeta, neprimetno ubrzava da ne zakasni gde na vreme stidi treba. Kad pomisli šta je čeka, započne dijaloge. Kada shvatii - poludede, krišom glasno zapla-kade. Kad ostane bez maramice, kupi nove paketide. a odluči - sve to promenide, pa lagano nastavi sa šeta-njem kao da se ništa nije i desiti se nede. Iznenada, ubrzade hodanje, izgovarati slogove koji prete ludi-lom; opet skrene uz maramice. Pretpostavljate da je zatim nastavila dalje, dalje: Jeste. Nije. Jeste. Ne! Ko mi stalno dobacuje?! 31 DELO Pisala je lagano pomerajudi olovku. Vradala bi se često da ispravi jedva primetnu grešku. Na kraju svake rečenice, dodavala je minijaturni crtež umesto tačke. Bilo je vrude letnje popodne. Nije joj smetao znoj što je kapao sa čela preko sveske. On je nijansirao stranu poznate književnice. Obedali su joj izdavanje dela kako ga bude završila. Pitala je samo nešto. Klim-nuli su glavama, sahranili je sa podignutom rukom i stisnutim olovkama. 32 ANA Imala sam prijateljicu iz Prokuplja. Bila je desetak godina mlađa od mene. Upoznale smo se u bolnici. Meni je bio prvi boravak tamo, njoj ko zna koji. Nije videla, nije govorila, ništa nije mogla sama. Drago mi je da su je smestili u krevet pored moga. Još sam hodala i vozila sam je u kolicima gde se dogovorimo. Hranila sam je, a znala sam da joj je najteže što mora primati takvu vrstu pomodi. Bilo to i promena pelena, pranje ruku, ispijanje kog gutljaja vode ili soka - sve smo pretvarale u šalu i intiman doživljaj. Ove godine, pozvala me je njena majka i rekla...da, to. Očekivala sam, očekivala, ali... draga moja Ana, rešila si najvedi problem; sada si mirna. Ljubim te, divna devojko. Znamo li ko se krije iza nepomočnih ruku i neusme-renog pogleda? Ne mislimo da smo pametni, pomislimo da smo deo univerzuma u kome drhti još milion ranjenih dušica. Bitno je samo to . Ostalo je iluzija. 33 NAJJEDNOSTAVNIJA ODLUKA Ovo je priča o detetu koje dane provodi na ulici. Leti je boso, zimi u širokim, gumernim cipelama. Odedu ne menja ni nedeljno. Jedino što, opet, leti nosi izbledelu majicu i pantalone do kolena, a zimi, preko toga navude dugi kaputid. Posmatram ga kao uhoda. Zbog njega obilazim grad svakodnevno. Stalno kredem da mu pružim koji dinar ili odvedem negde i kupim garderobu. Uvek me u tome zaustavi nevinim pogledom: "Još nisi odlučila da li hodeš?" Stvarno ne znam zašto se premišljam oko najjednostavnije odluke na svetu. Mogud je razlog taj što ga nikada nisam videla da išta jede, da deluje kako mu je zima ili vrudina. Vratim se kudi umorna. Sednem i zagledam se u istu tačku. Ne presvlačim se, ne postavljam hranu, samo dutim, mislim i čekam novi dan. Ponekad se uplašim kiše, vetra, snega ili žege, ali prekorim sebe: "On može, a ti, matora, treseš se od straha, a?" Još par minuta i svanude. Otvaram vrata, izlazim, hodam, hodam... koji je danas dan? Koja je godina? Deteta nema! Neko me zagrli iza leđa: "Stvarno ti je toliko trebalo da napišeš priču o tome kako se vreme ubija?" 34 BES Svi su bili tužni osim nje koja je plakala besna što svet ne igra po njenim ritmovima, ved po zamisli ko zna kakvog uma. Preraslo je sve mogude granice i prelazilo iz uzdaha u vitlanje jezikom do samopokolja. Ovi, tužni, okrenuli su glave prema njoj, probili je pogledima kao noževima. Udutala je. Nije promenila stav prema stvarnosti. Nije se promenila za milimetar. Nije ni za sekund. Ni za šta. Jednostavno, osetila je to neopisivo, što vam ja (kao autor ovih redova) ne mogu dočarati. Videla sam samo da je upravo tada jedan auto zgazio nekog ili nešto. 35 TIŠINA U ovoj sobi, ne čuje se ništa zbog preglasnog odjeka tišine. 36 SUDBINA PESNIKA Negde daleko od Zemlje, čula se tiha pesma. On je slušao i mislio: "Sedam se svega, i reči, i ritma. Sada de redi ono bitno što de promeniti svet." Profesor je vodio đake, pokazivao im zgrade i pukotine na njima. Tog prijatnog letnjeg prepodneva, zastali su kraj naprsle biste: "Deco, ovaj pesnik još uvek sanja." 37 ŽIVOT LEDENI Gde putuješ? Moram stidi tamo. Gde je to? Kasnim, kasnim, pusti me. Rado bih ti pomogao. Ja sam pomod, pomodi. Stigla te je zima. Čini ti se, nije. Ruke su ti zamrzle. I jula ima leda... Dozvoli da pomognem... Ne remeti, molim te. Sanjaš, umeš, znaš? Ne, vreme sanja mene. 38 ČIKO! Starci često izlaze u šetnju. Zabavljaju se u parko-vima. Gledaju izloge opisujudi šta im se sviđa na nekom proizvodu. Šaljivo komentarišu generaciju su-protnog pola. Obično ne nose sat. Obazrivo prelaze ulicu. Vradaju se kudi što kasnije jer je dom susret sa sobom.Svim ovim pokazuju koli-ko se plaše smrti. Straha ne bi bilo kada bi se okrenuli i zavirili u upitno, mlado oko koje bez stida plače: Čiko, pomozi! 39 BEZ SPASA Pas je naišao, mršav, prljav, vlažan kao ulica kojom se kretao. Ptica je poletela sa blede grane drveta sa izbledelim gnezdima. Kiša se dvoumila da li da stane ili nastavi po običaju dosadne jeseni. Dete je zaplakalo. Pas, ptica, kiša, potonuli su bez spasa. 40 MARAMICA Prestala je da jede, pije, da se smeje. Znala je da to nede uticati na promenu ponašanja čoveka koji je u dokumentu označen kao njen suprug. Naprotiv. On je postupao kao mašina: svaki pokret, svaka reč, svaka stvar koju bi dotakao unapred su se mogli pretpostaviti. Prekasno je osetila da je pogrešila što je davno potpisala ispečatirani dokument, ali, nadala se da de predanošdu preokrenuti sivi svet u cvernu aleju. Širila je nozdrve, udisala što dublje, mirisu ni traga. Jedino kad bi zaplakala, nešto bi izletelo iz daha. To bi joj opet vratilo veru da de on osetiti miris. Nije, nije. Nos mu je postajao sve slinaviji. Prišla je nečujno, dotakla mu leđa i pružila ukrašenu maramicu. On ju je bez pogleda uzeo i dunuo snažno. Tako slabašna, ona se nasmejala i dobacila: “Voz mi stiže, zbogom.” Maramica je ostala kao dokument. 41 REPETITIO Iznenađen prevarom čoveka koga je mislio da poznaje kao savršeno pozitivnog i poštenog (a nije jer se čovek nikada ne može upoznati sasvim) pošao je gde su ga noge vodile: kroz sneg, bare, nod i dan; nije zastao. Ako bi zastao, znao je, srce bi se uklopilo i ne bi se više pokrenulo nikada. Ime tog čoveka možete pročitati u zadnjoj vesti na zadnjoj strani dnevnih novina. Srce mu možete oslušnuti u klinici za transplant. On sluša bez zastoja i nada se da de videti čoveka. Repetitio est mater… 42 GROM Počela je kiša. Stvarala se poplava. Ljudi su trčali - oni sa kišobranima, imali su samo glave suve. Oni bez kišobrana, ličili su na delfine. Grmelo je, sevalo, ceo grad se poremetio. Psi su zalajali i pobegli u skloništa. Mačke se nisu čule. Odnekud je pištala sirena i čulo se pucanje stakla automobila. Posle najjačeg groma, najčvršde sam zaspala. 43 TOLIKO PRIČATI O SREDI MOŽE SAMO... Toliko pričati o sredi, može samo duboko une-sredeni. Gledajte ljude na ulici,oslušnite šta govore. "Nema srede" "Trebam malo srede." "Sreda mi je okre-nula leđa" Ja ne gledam i ne slušam, zbog ko zna čega, danas sam mnogo, baš mnogo, nesredna 44