Anđela Kejsi - Šifra usamljeni - PERO PAN

Please enable JavaScript to view the full PDF

Sanjalica&Glorij@ Anđela Kejsi 2 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ *** Istog trenutka kada je Don izašao iz kancelarije, sa lica Semjuela Ričardsona je nestao ljubazan osmeh. Obrve su mu se skupile, a čelo mu se nabralo. Izgledao je kao neko kome nešto smeta. Irina je već imala priliku da viđa sličnu transformaciju na licu svoga šefa i okrenuvši se od njega, prevrnula je očima. I sama je nameravala da napusti kancelariju kada ju je njegov dubok glas zaustavio. - Irina, prekucajte mi ovo i, čim to završite, donesite mi - naredio je strogim glasom. Okrenula se prema njemu i pogledala ga pravo u oči. Iako je često bio grub prema njoj ona nikada nije ponizno spustila glavu ili skrenula pogled. Takvo zadovoljstvo nije htela da mu pruži. Njeno držanje tela je bilo pravilno, a glava sa ponosom izdignuta ka gore. Semjuel Ričardson je bio muškarac kasnih tridesetih godina. Bio je visok i lepo građen, a Irini se činilo da se ispod savršeno skrojenog odela nalazilo mišićavo i snažno telo kakvo se viđa na stranicama časopisa. Imao je gotovo sve osobine koje krase jednog poželjnog muškarca. Sve njene koleginice su na pauzi za ručak samo o tome pričale i zavidele joj na njenom radnom mestu. Ona im nikada nije pričala o tome koliko je Semjuel Ričardson grub i prepotentan muškarac, a bila je ubeđena da joj ne bi ni poverovale. U njihovim očima tron je bilo mesto na kome se on nalazio i ništa nije moglo odatle da ga spusti. Kosa mu je bila crna i još uvek bez i jedne sede vlasi. Crte lica pravilne, nos malo duži, a usne pune, oko kojih je gotovo uvek titrao jedan ironičan osmeh. I pored svog više nego privlačnog izgleda Irinu je odbijao svojim nadmenim ponašanjem. Ona se pitala kako neka žena, bez obzira na njegov dobar izgled, može da bude sa njim i da trpi sve njegove hirove. A uopšte joj nije bilo jasno zašto bi se sve njene koleginice rado menjale za njeno radno mesto. Ne bih bila sa njim ni da mi plate milijardu dolara, pomislila je, a naglas rekla: 3 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ - Odmah ću to otkucati - njene hitre reči su pratile brze noge i ona je za tren nestala iz njegove kancelarije. Vazduh ispred i u njegovoj kancelariji nije bio isti. Irina je bila ubeđena u to. Čim je zatvorila vrata za sobom imala je utisak da je promenila nadmorsku visinu, disala je punim plućima. Pored Semjuela Ričardsona, Irina se uvek osećala kao da joj nedostaje vazduha. Nervoza je konstantno bila prisutna u njegovom prisustvu, a ona bi osetila da se opušta tek nakon što bi umakla pogledu njegovih zelenih očiju. Pokušavala je da se opusti i da ubedi sebe da ne treba toliko da se nervira zbog njegovog ponašanja, ali nije uspevala. Njeno staloženo i smireno držanje je bilo samo dobra maska za vulkan nervoze i napetosti koji je buktao u njoj. Samo što je sela za svoj radni sto i počela da kuca tekst, zazvonio je telefon. - Olivija, ti si - rekla je veselo, nakon što je podigla slušalicu i prepoznala glas svoje prijateljice. - Da, da li je Don, možda, kod tebe? - zapitala ju je prijateljica. - Tražila sam ga u njegovoj kancelariji, ali su mi rekli da je otišao kod Semjuela, pa sam odlučila da te pozovem. - Bio je ovde, ali je otišao pre nekoliko minuta. Sigurno je negde u zgradi. - Želim da ga pozovem da odemo zajedno na ručak. Ne mogu više da izdržim, moram da mu kažem da sam u drugom stanju... - Još mu nisi rekla? - iznenadila se Irina. Od kako su se pomirili, a to je bilo pre nedelju dana, gledali su da svaki tren provedu zajedno. Imali su toliko vremena da o tome pričaju, pa je Irini bilo čudno da mu Olivija još ništa nije rekla. - Šta čekaš, da dete poraste? - našalila se Irina, a njena prijateljica se nasmejala. - Tako izgleda. Stomak je već počeo da se zaokrugljuje - nasmešila se Olivija i rukom prešla preko stomaka. - Ne znam ni sama zašto sam toliko čekala, verovatno da bih se uverila da će sve biti u redu između mene i Dona. - Znaš i sama da su sve to, što su ti napričali, čiste izmišljotine. Don te nikada nije prevario. On te naprosto obožava 4 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ i ja mislim da će biti presrećan kada čuje vest. Zato bi i trebalo što pre da mu kažeš. - Znam, ali, posle svega, osećam nekakav strah. Plašim se da se nešto novo ne ispreči između nas. - Sada više ništa ne može da se ispreči, sada ćete se samo još više vezati jedno za drugo - kada je začula uzdah sa druge strane žice, rekla je blagim i uverljivim glasom. - Olivija, sve će biti u redu. - Privatne razgovore obavljajte kod kuće - Irina je čula Semjuelov dubok glas i trgla se. - Moram da prekinem - tiho i brzo je rekla u slušalicu i spustila je. - Poziv nije bio upućen meni... - pokušala je da se opravda. Bilo joj je neprijatno da je optužuje bez razloga. Htela je da objasni da je Olivija tražila Dona i da ju je zato pozvala. - Vreme koje ćete iskoristiti da bi mi se opravdali bolje utrošite na prekucavanje teksta. Rekao sam da mi je hitno potreban - rekao je hladnim glasom i vratio se nazad u svoju kancelariju. Irina je nastavila da prekucava tekst, trudeći se da kuca što brže. Kada je bio završen, na brzinu je preletela pogledom preko njega i odštampala ga. Ušla je u Semjuelovu kancelariju, a on se, kao po običaju, pravio da je zauzet poslom. Sve do momenta dok mu se ona nije obratila nije podigao glavu sa papira. Irinu je to iritiralo. Pored njega je sticala utisak da je vazduh, da ne postoji. Ona je znala da takvim svojim ponašanjem on želi da joj dokaže da mu ona nije ni najmanje interesantna, a kamoli privlačna da bi obratio pažnju na nju. Semjuel je verovao, ko zna iz kojih razloga, da je Irina ambiciozna i koristoljubiva devojka. A bio je ubeđen, zbog nekih priča koje su kružile u kolektivu, da je ona bila razlog zbog kog je Don raskinuo dugu vezu sa svojom devojkom. Irina je samo jednom pokušala da ga ubedi u suprotno i ubrzo odustala. Uzdala se u vreme misleći da će on na kraju promeniti mišljenje. 5 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ - Izvolite - pružila mu je papire i okrenula se, spremna da izađe iz njegove kancelarije. - Sačekajte - uzeo je papire u ruke i počeo pažljivo da ih posmatra. Nakon nekoliko trenutaka ponovo ih je pružio ka njoj. - Ispravite greške koje imate i više nemojte da mi donosite tako nešto - istog trenutka, ne dozvoljavajući joj da se pobuni, spustio je glavu i pravio se da je više ne primećuje. Irina je uzela papire kipeći od besa. Lice joj je bilo crveno, a ispod namrštenih obrva sevao je njen preteći pogled. Naravno, Semjuel ništa od toga nije primećivao, jer je nije ni gledao, i stoga je ona, čim je uzela papire u svoje ruke, brzinom svetlosti napustila njegovu kancelariju. Pregledala je čitav tekst i našla samo jednu grešku. Bes je proključao u njoj. Zar je morao zbog jedne greške da pravi čitavu dramu. Danas mu je bio očigledno loš dan, a Irina je sve to morala da istrpi. Pokušala je da primiri bes pre nego što ponovo uđe u njegovu kancelariju. Ona je bila svesna da je trebala da mu dostavi u potpunosti ispravan tekst, ali ipak, mogao je to, da je pogrešila, da joj saopši i drugim tonom, a ne tako kako je on učinio. Irina je znala razlog zbog kog nju Semjuel ne podnosi, ali to ga nije opravdavalo da se tako prema njoj ponaša. Pretpostavljala je da ga je Donova poseta podsetila na razloge zbog kojih je ne podnosi. On je bio ubeđen da je Irina sa Donom u vezi i da joj je Don iz tog razloga pomogao da se zaposli kod njega. On nije imao potpune informacije, niti se mnogo interesovao o privatnim životima zaposlenih, ali je načuo nešto i to mu je bilo dovoljno da sam donese zaključke. Don ga je zamolio da primi Irinu, a on, misleći da mu je ona neka rođaka, prihvatio je to, obzirom da je ona imala savršene preporuke. Don je nekoliko godina radio u Semjuelovoj izdavačkoj kući, a ipak, nisu postali bliski prijatelji. Gotovo sa svim radnicima Semjuel je imao samo površne odnose, ali je uvek, kada bi im zatrebala neka pomoć, izlazio u susret. Granica između poslovnog i privatnog kod njega je bila očita i on nije nameravao da je pređe. 6 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ Irina je u njegovim očima bila obeležena kao Donova ljubavnica, koja je uz pomoć svojih ljubavnih veština dobila posao i iz tog razloga on se trudio da joj dane na poslu učini nemogućim kako bi sama dala otkaz. Ona je znala da joj on ne bi dao otkaz, jer je posao obavljala korektno, a tu je bio i Don. Pred ostalim zaposlenim on se prema njoj ponašao sasvim prirodno, čak ljubazno, ali kada bi ostajali sami, Irina je istog momenta mogla da oseti njegov bes. - Sada je u redu - rekao joj je kada mu je donela ispravljen tekst. Bez reči je izašla iz njegove kancelarije, jer se on pravio kao da nje nema. Kako samo nije podnosila takvo njegovo ponašanje! To ju je naprosto izluđivalo. Sećala se da ga je nekoliko puta uspela da uhvati kako je zainteresovano posmatra od glave do pete. U njegovim očima tada nije mogla ništa drugo da vidi osim požude. Ipak, on se trudio da, koliko god bolje može, sakrije poglede upućene njoj. Glasine, da Irina lako osvaja svakog muškarca, znala je, stigle su i do njega. A on se trudio da dokaže suprotno, tako što uopšte nije obraćao pažnju na nju. Irini nije bilo ni potrebno da je on gleda drugim očima, jer se on njoj nikada ne bi mogao dopasti, ali je već počelo da joj smeta njegovo bespotrebno, grubo ponašanje. Kraj radnog vremena doživela je kao spas. Pitala se koliko će još dugo moći da izdrži na tom poslu. Znala je da joj je on potreban da bi plaćala stan i račune, ali je sve više bila ubeđena da će morati da traži drugo zaposlenje. Irina je, čim je stigla u stan, svukla sa sebe svu garderobu i otišla u kupatilo da se istušira. Izašavši iz kupatila otišla je u kuhinju da si pripremi sendviče. Sve je radila brzim, odmerenim pokretima, kao da negde žuri. Samo što je napravila sendviče otvorila je svoj lap top i pokrenula sistem. Nestrpljivo je čekala da se sistem podigne ne bi li mogla da proveri elektronsku poštu. Tek kada joj se otvorio program i kada se priključila na internet, shvatila je da je sve vreme žurila, od samog izlaska iz kancelarije, da bi proverila da li joj je „Usamljeni“ poslao nekakvu poruku. Nasmejala se sama sebi. U tim trenucima osećala se više kao devojčica, a ne zrela žena, kakva je bila. 7 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ Ugledavši poruku srce joj je zatreperilo. Počela je da je čita. „Jesen je već uveliko stigla. Njen hladan i rezak vetar ne kida samo grane i ne ruši lišće, već stvara lom i u mojoj duši i telu. Predosećam da će zima biti duga i hladna, osim ako ti napokon ne pristaneš da se vidiš sa mnom... „Usamljeni“ Irina je zažmurila. Njegove reči su doprle do samog dna njenog srca. I ona je osećala dolazak jeseni i često bi bivala setna i zamišljena. Loš odnos koji je imala sa svojim šefom samo je pojačavao to osećanje. Irina se sa „Usamljenim“ dopisivala već neko vreme, nešto malo pre nego što joj je Don pronašao posao kod Semjuela. Koliko god da ju je njen šef nervirao i činio joj se odbojan, toliko je taj čovek, koji je koristio nadimak „Usamljen“ i koga nije poznavala uživo, bio blizak i mogla je sa njim da priča o svemu. Njihova mišljenja su se često podudarala i Irini se činilo da joj taj čovek čita misli. Ona je insistirala na tome da jedno drugom ne šalju slike i da se ne viđaju. Ispočetka je želela da ostane potpuno anonimna. Njoj je odgovaralo da s vremena na vreme razgovara sa osobom, tako sličnoj njoj, i da razmeni mišljenje. Ali kako je vreme odmicalo sve više vremena je provodila na internetu sa njim u razgovoru. Potajno, u njoj se rađala želja da ga upozna. - Šta da mu odgovorim? - naglas se zapitala. Imala je želju da se upozna sa njim, ali se toga istovremeno plašila. Koliko je mogla da proceni iz njihovog dopisivanja, on je bio jedan osećajan muškarac, pun razumevanja. Njegova osećajnost ju je zadivila. Slao joj je tako lepe poruke, iz čijih reči je, čak i na prvi pogled, izbijala toplina. Irina se plašila da, kada se budu upoznali, sve to što je mislila o njemu padne u vodu, da sazna da 8 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ on nije ono za šta se predstavljao. To bi bilo veliko razočarenje za nju. Misli su joj letele u sasvim drugom pravcu, ali su se njene ruke podigle i njeni prsti pohrlili po tastaturi. ”Možemo da se vidimo za dva dana. Ti biraj vreme i mesto, „Usamljena.“ Pritisnula je ikonu za slanje i bez mnogo razmišljanja poslala poruku. U poruci mu je rekla da će se videti za dva dana. Namerno je ostavila malo prostora sebi kako bi mogla da se predomisli, jer nije bila sigurna u to što je radila. Kada je to uradila osetila je neku vrstu olakšanja. Možda bi stvarno trebala da se upozna sa „Usamljenim“. Osmehnula se, jer se i ona predstavljala istim imenom „Usamljena“. A baš tako se i osećala u ovom velikom gradu, Njujorku. Da nije Olivije i Dona ona bi stekla utisak da je sama na svetu. Irina se pre dve godine, kada joj je baka, koja ju je odgajila, umrla, preselila u Njujork iz Minesote. Prodala je kuću i kupila stan u Njujorku. Ona je imala veliku želju da postane uspešan pisac. Volela je da piše priče za decu i verovala je da će u Njujorku uspeti da pronađe izdavačku kuću koja će ih objaviti. Tu ljubav prema pričama za decu joj je prenela njena baka, koja je bila Ukrajinka i koja joj je dala ime Irina. Sećala se da joj je baka svako veče pričala bajke na ukrajinskom jeziku, koji je Irina znala dobro, kao i engleski, a ona je uživala u mekoti tog jezika. Ta sećanja su joj bila živa i jasna i pored niza godina koje su mogle da speru sećanje na te predivne večeri. Sećala se njene sede kose, toplih, plavih očiju i jakog naglaska. Nikada nije uspela dobro da savlada engleski jezik, a priče je pričala samo na svom maternjem jeziku. Svaki put kada bi je se setila nesvesno se smešila i krivila glavu u stranu, dok bi joj pogled lutao u daljinu. 9 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ To zrno toplote koje je njena baka prenosila na nju, ona je osetila kroz razgovore sa „Usamljenim“. Ipak, toliko se puta razočarala, kada je upoznala nekog uživo, da više nije mogla da veruje da će sve ispasti dobro. Svi su se nekako trudili da se preko interneta predstave u boljem svetlu, gotovo niko od njih nije bio iskren. Ona je samo želela što više da produži to lepo što je delila sa „Usamljenim“. - Upoznaću se sa njim pa šta bude! - naglas je rekla. A već sledećeg momenta se zapitala da li pravilno postupa. Kako ne bi više o tome razmišljala uzela je telefonsku slušalicu i pozvala svoju prijateljicu, Oliviju. - Da li si razgovarala sa Donom? - odmah ju je zapitala. - Da, presrećan je. Kupio mi je ogroman buket i poslao ga iz kancelarije. Još uvek je tamo, ima mnogo posla. - Još uvek je na poslu? - Da. - Ti si sama? - Da, šta kažeš na to da dođeš kod mene? Ko zna kada će se Don vratiti. - Dolazim za pola sata - brzo je rekla i spustila slušalicu. Irina je imala veliku želju da pošalje još koju poruku „Usamljenom” i kako to ne bi uradila prihvatila je predlog svoje prijateljice iako se osećala prilično umornom za bilo kakvu posetu. Irina je, nakon što joj je Olivija otvorila vrata, ušla u prostrani hol. Olivijin stan se nalazio u potkrovlju i bio prilično velik. Imao je svega četiri prostorije koje su bile ogromne. Njena prijateljica je uživala u tom prostoru u kome nije bilo mnogo nameštaja. Olivija je povremeno slikala, u jednom uglu stana se nalazilo platno sa slikarskim priborom. Irinu je taj njen stan više podsećao na nekakav studio, nego na dom. Pitala se kako će se njena prijateljica odreći svog tog prostora na koji je navikla. To ju je i pitala. - Don se složio da se preseli kod mene. 10 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ - Kako si ga ubedila? Znam da nije imao baš lepo mišljenje o tvom stanu. A ubeđena sam da je uveren da tvoj stan nije odgovarajuće mesto za stvaranje jednog doma - začudila se Irina. - Pa, to sam mu predložila odmah nakon što sam mu rekla da će postati otac. Mislim da još uvek nije svestan šta mi je obećao - nasmejala se Olivija. - Oduvek su mi se dopadale tvoje metode - nasmejala se Irina, a njeni mlečnobeli zubi su zasijali ispod rumenih usana. Udaljila se malo od prijateljice i bolje je pogledala, osmehnula se. - Čini mi se da si se prolepšala - najednom je rekla. - Ne umem to da objasnim, ali nešto isijava iz tebe. - Zadovoljstvo - kratko je rekla Olivija, rukom prešavši preko stomaka. - Tako mi je drago zbog tebe - razneženo je rekla Irina i prišla da zagrli svoju prijateljicu. Otišle su u dnevnu sobu i sele na fotelje. Na stolu je već stajala skuvana kafa. - Da nije bilo tvoje pomoći ne znam da li bih sada osetila ovo što osećam. Ne možeš da zamisliš koliko sam ti zahvalna... - Sigurna sam da bi kad-tad izašlo na videlo sve i da bi ti shvatila da te Don nije prevario... - Moguće je, ali, verujem da bi tada, možda, bilo kasno - prekinula ju je Olivija. A onda kao da se nečeg prisetila, sjaj joj je zablistao u oku, što Irini nije promaklo. - Šta? - pogledala je u nju pronicljivo. Bila je sigurna da se njena prijateljica nečeg seća. - Prisetila sam se kako sam, samo nakon nekoliko rečenica koje smo ja i ti izmenile, kada smo se upoznale, bila sigurna da ću te primiti u svoj stan. Nikada nisam posumnjala u to da mi ti možeš doneti neku nepriliku i nisam se prevarila. - Kad se samo setim tog časa aerobika, kada sam te prvi put upoznala... - zavrtela je glavom Irina - tog dana sam mislila da ću otići iz Njujorka. Ostala sam bez stana, nekoliko dana pre toga bez posla, a na aerobik sam došla samo da bih se malo opustila i izbacila iz sebe svu negativnu energiju koju sam osećala. - A to je bio moj prvi čas. Kako sam samo bila nespretna - nasmejala se Olivija, prisetviši se kako joj je Irina pomagala da se 11 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ uklopi. - Htela sam da odustanem - ponovo se nasmejala. - Kada sam videla vas kako se krećete u ritmu... - zavrtela je glavom - mislila sam da ja tako nešto nikada neću moći da izvedem. - Tako mi je drago što nisi odustala. To veče nisam dobila samo prenoćište, već i prijateljicu - nežno je rekla Irina. Uvek se rado prisećala tog dana kada je upoznala Oliviju i često je govorila o tome. Ona, od kako je saznala da je Olivija u drugom stanju, bila je mnogo pažljivija prema svojoj prijateljici. Bilo je dovoljno samo da je vidi i da se razneži. Njena kratka, crna kosa je uokviravala njeno rumeno lice, pravilnih crta. Usne su joj bile pune i uvek spremne za priču. Krupne, crne oči, sa dugim trepavicama davale su njenom licu samo još pitomiji izraz. - I meni je drago što nisam odustala - priznala je po ko zna koji put u životu. - Kada ćete se venčati? - najednom ju je zapitala. - Ne znam. Pre nego što se beba rodi, nadam se. Don ima mnogo posla i ne znam kada ćemo to sve uspeti da organizujemo... - Znam - neraspoloženo je rekla Irina, a ispred njenih očiju se pojavila slika uobraženog i nadmenog Semjuela. - Semjuel nema meru... - besno je rekla i zastala. Znala je da, ako počne da priča o njemu, neće moći da stane. Svaki put kada spomeneš Semjuela iz tebe izbija tolika negativna energija - namrštila se Olivija. - Ponovo je bio neprijatan prema tebi? Olivija nije mogla da se načudi Semjuelovom ponašanju prema njenoj prijateljici. Ona ga nije najbolje poznavala, ali joj je Don rekao da je korektan prema svim svojim radnicima i da nije primetio da se Semjuel drugačije ponaša prema Irini. Njoj nije bilo jasno zašto se drugačije ponaša prema njenoj prijateljici i dokle će to trajati. - On je konstantno neprijatan prema meni - neraspoloženo je rekla, a lice joj je poprimilo strogi izraz. - Čini mi se da ti Don baš i nije učinio uslugu preporučivši te Semjuelu - Oliviji je sada bilo žao što je taj posao doneo tolike neprijatnosti njenoj prijateljici. 12 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ - Učinio mi je uslugu. I to veliku - opovrgla je njene reči. - Potreban mi je taj posao. - Ipak, žao mi je što ti se to dešava. Ne mogu da razumem zašto... - Semjuel misli da sam ja uništila Donovu i tvoju vezu... - Ali, ti si je spasla! - protestovala je Olivija. - Možda bih mogla da kažem Donu da razgovara sa njim o tome. - Ne bi to ništa pomoglo. Semjuel ne poznaje mnogo privatne živote svojih radnika i ne meša se u njih, ali je načuo nešto. Misli da mi je Don pomogao da se zaposlim kao njegova sekretarica, jer sam Donova ljubavnica. I to ga izluđuje. Ah, samo da ga vidiš! - zakolutala je svojim zelenim očima. - Pred drugima se pravi ljubazan prema meni, a kada ostanemo sami, imam utisak da će da me proždere pogledom. - Ne razumem kako je došlo do tog nesporazuma... - Kroz nekoliko kancelarija u kojima rade žene - sarkastično je rekla - prvo što su pomislili kada mi je Don pomogao da se zaposlim je da sam mu ljubavnica, obzirom da su čuli da je njegova veza u krizi i odmah pretpostavili... - Da si ti razlog - nadovezala se Olivija. - Ljudska glupost je beskonačna - morala je da primeti. - U pravi si. - Taj posao ti je doneo više neprilika nego koristi - Olivija je bila neraspoložena, jer su njenu prijateljicu optuživali za nešto što nije počinila. - Ne, znaš da nije istina. Nadam se da će se vremenom moj i Semjuelov odnos izgladiti - nada se ponovo probudila u njoj, a bes je polako zamirao. Ona je želela da ostane da radi u Semjuelovoj izdavačkoj kući, jer je tu videla priliku da izda svoje priče za decu. Čulo se otključavanje vrata, a kroz nekoliko trenutaka ugledali su Dona. Olivija je pogledala na sat i negodujuće odmahnula glavom. - Dragi, zašto ste se toliko zadržali? - Zdravo, Irina - pozdravio je, a potom se okrenuo ka Oliviji. - U nekim knjižarama je došlo do problema i eto koliko je trajalo razrešenje tih problema - raširio je ruke i slegnuo ramenima. 13 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ Izgledao je umorno i odmah, čim je seo na dvosed, počeo je da skida kravatu i sako. Spustio je akt tašnu i osmehnuo im se. - Ipak, to neće moći da pokvari našu sreću. Obećao sam ti da te vodim na večeru i tako će i biti. Irina i ti si pozvana, naravno. Ako neko treba da bude sa... - Ne dolazi u obzir - pobunila se Irina, zatresavši svoju bakarnu kosu. - Želim vam lep provod - rekla je i ustala sa fotelje. - Vreme mi je da pođem kući, zadržala sam se poprilično. - Vidimo se - rekao je Don i umorno se izvalio u dvosedu. Olivija je pošla za njom da joj otvori vrata. - Nemoj samo da dozvoliš da te Semjuel učini nervoznom. Izađi negde, malo se opusti - posavetovala ju je Olivija na kraju. - Hoću, hvala ti - poljubila je prijateljicu u obraz i pošla u svoj stan. *** Tog jutra, Irina se probudila nešto kasnije nego obično. Kao uz inat, gužva u saobraćaju je bila nesnošljiva. Zakasnila je na posao deset minuta, a Semjuel ju je čekao sa dve debele fascikle i namrgođenim pogledom. - Kada ste najpotrebniji vas nema - bile su to reči za ”dobro jutro”. Bio je sveže obrijan i ošišan. Na sebi je imao tamnosivo odelo, koje mu je odlično pristajalo. U jednom trenutku, dok nije progovorio, Irini je prošlo kroz glavu da je vraški zgodan. - Izvinjavam se. Gužva u saobraćaju je bila ogromna i nisam uspela da stignem... - Zato treba da krenete ranije, ali vi to, izgleda, do sada još niste naučili - ironično je rekao i spustio fascikle na njen radni sto. Okrenuo se sa namerom da ode u svoju kancelariju. - Ovo mi je prvi put da sam zakasnila - rekla je jednim hladnim, pribranim glasom. Samjuel se trgao i malo bolje je pogledao. - Možete to da mi odbijete od plate, ja se još jednom izvinjavam - dodala je i sela za svoj sto, više ga nijednom ne pogledavši. 14 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ Da se samo malo osvrnula mogla je da primeti Semjuelov začuđujući pogled. Kroz nekoliko trenutaka čula je kako se vrata njegove kancelarije zatvaraju. Čitav dan je naporno radila i nije uspela ni da ode na pauzu za ručak. Don joj je doneo sendvič, a Semjuel se baš našao u tom trenutku i značajno je pogledao. Irina se trudila da ne obraća pažnju na njega, ali je osetila kako sve u njoj vri, kako je on izuzetno nervira. Pred kraj radnog vremena doneo joj je još nešto da prekuca. Ostala je još pola sata duže ne bi li mu prekucala neke papire, za koje je ona procenila da nisu toliko hitni, kako je on tvrdio. Bila je ubeđena da je to još samo jedan od načina da je iznervira, ali se zdržala od bilo kakvog komentara i uradila je to što je od nje zatražio. Čim je stigla u stan, proverila je elektronsku poštu ijednom kratkom porukom potvrdila svoj dolazak u restoran „Grand“, koji je predložio „Usamljeni“. To je bio jedan omaleni restoran sa prijatnom i opuštajućom atmosferom. Bila je u njemu nekoliko puta i morala je da prizna da joj se dopao izbor restorana koji je „Usamljeni“ napravio. Ona se nadala jednoj romantičnoj atmosferi a on je, predloživši joj restoran „Grand“, ispunio njene želje. Na njegovom stolu će stajati buket crvenih ruža, njoj namenjen. Oni nisu razmenili slike tokom dopisivanja, a niko od njih dvoje to sada nije želeo da uradi, hteli su da produže trenutke neizvesnosti. Irina se osmehnula. Volela je, kao krv, crvene ruže. Bilo joj je interesantno to koliko zajedničkih stvari i interesovanja imaju njih dvoje. Sada je na taj njihov susret gledala sa simpatijom i činilo joj se da se neće razočarati, kako se potajno plašila. Posle tako napornog dana imala je sve veću želju da upozna tog čoveka. Morala je da napravi nekakvu ravnotežu u svojim osećanjima. Bilo je očigledno da će se i ubuduće na poslu samo nervirati, zato je odlučila da poslepodneva provodi u dobrom društvu dobro se zabavljajući. Njen prvi korak je bilo upoznavanje „Usamljenog“. 15 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ Mnogo raspoloženija nego što je bila tog popodneva, uključila je televizor i sa interesovanjem počela da prati jednu emisiju. Više nije bila napeta. Na Semjuela je potpuno zaboravila, samo ponekad bi joj se kroz misli provlačio „Usamljeni“ i predstojeći susret sa njim. *** Irinin široki krevet je bio prekriven garderobom. Iz plakara je vadila garderobu, isprobavala je i bacala na krevet. Želela je u isto vreme da izgleda izazovno, lepo, ali i diskretno. Tako nešto je bilo teško postići i ona je tragala za pravom kombinacijom. Bilo joj je vrlo važno da se dopadne „Usamljenom“. To joj je bila najveća briga i najveći strah. Da će se on njoj svideti, a ona njemu ne. Na kraju, odlučila se za jednu sasvim jednostavu kombinaciju. Pantalone bež boje, koje su joj pratile liniju njenih dugih nogu i isticale malo isturenu zadnjicu i košulju. Košulja je bila za nijansu tamnija i lepo joj je išla uz lice i boju kose. Irina je volela da nosi sve tonove braon i bež boje, jer su joj lepo stajali. Kada ne bi znala šta da obuče ona se odlučivala za tu kombinaciju. U pantalonama i košulji se osećala prijatno, a to joj je bilo veoma važno jer je već sada osećala nervozu zbog prestojećeg susreta. Poslednja dva dugmeta na košulji je otkopčala. Oko vrata je okačila ogrlicu od starog srebra, čiji su visuljci padali sve do otvora na košulji. Na uši je stavila minđuše koje su se slagale uz ogrlicu. Dobro se osmotrila u ogledalu. Izgledala je lepo, ali ne i provokativno. Prva misao joj je bila da obuče neku haljinu, ali se predomislila. Želela je da ga osvoji svojim duhom, a ne telom. Razgovori, koje su vodili preko interneta, su bih diskretni, reči odmerene, ali iskrene. Ona je želela da izgleda u skladu sa ženom koju je on mogao da zamisli na osnovu njihovih razgovora. Iako joj se u glavi često javljala misao da bi trebalo malo provokativnije da se obuče, odlučno ju je odbijala. Muškarce, koje je mogla da osvoji svojim telom je imala i previše oko sebe. Njoj 16 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ je bilo potrebno nešto drugo, a nadala se da će to „nešto“ pronaći u muškarcu kog je to veče trebala da sretne. Stigla je pred restoran „Grand“ pet minuta nakon dogovorenog vremena. Kasnila je i to ju je činilo još nervoznijom. Ušla je u restoran zadihana i na brzinu je predala svoj kaput garderoberki. Iako je kasnila, prvo se uputila ka toaletu. Htela je da se uveri da je na njoj sve u redu, od garderobe do šminke i frizure. Čim je izašla iz toaleta odmah je pogledala u levu stranu, u pravcu gde su bili stolovi. Brzim pogledom je preletela preko čitavog restorana. U samom uglu, sedeo je muškarac, leđima joj okrenut, a na stolu je stajao buket ruža. Na svakom stolu su stajale sveće ili omanje lampe. Svetlost koja je dolazila do muškarca pravila je senku, ali je ona uspela da vidi da ima jaka i razvijena leđa i tamnu kosu. Atmosfera, koja je vladala u tom restoranu je bila romantična. Nešto je počelo da joj kuva u stomaku. Irina je odjednom osetila nekakav čudan osećaj. Nije to umela sebi da objasni i za trenutak se dvoumila da li da ide ili ne. Muškarac joj je delovao poznato, ali nije mogla da poveruje da ga poznaje. Svetio je bilo isuviše slabo, a njena nervoza sve veća. Njen pogled je ponovo skliznuo ka buketu ruža i ona je uprtog pogleda u te ruže krenula napred. Našavši se u blizini stola i, pre nego što mu je videla lice, rekla je: - Da li ćeš biti „usamljen“ i večeras? - te reči su jednostavno skliznule sa njenih usana. Muškarac se bez reči okrenuo prema njoj. Podigao je glavu i pogledao je svojim zelenim očima. Zaprepašćenje je mala reč u odnosu na ono što je ona osetila kada je ugledala dobro joj poznato lice. Da je mogla istog trena bi nestala u magli, gustoj kao samo testo... *** 17 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ Irina se našla licem u lice sa Semjuelom Ričardsonom, čovekom koga nije podnosila. Osmeh oko usana se zaledio, a usta blago rastvorila u čudu. Primetila je da je i on za trenutak bio iznenađen, ali je vrlo brzo povratio kontrolu nad mimikom svog lica. Osim iznenađenja, koje je za trenutak zatreperilo na njegovom licu, ništa drugo nije mogla da pročita. - Izvinite, očigledno sam pogrešila... - uspela je nekako da prevali preko usana. Vratila je pogled sa njegovog lica na buket ruža i u neverici blago odmahnula glavom. Lice joj se zacrvenelo, a u glavi joj je bila vrućina. Bilo joj je tako neprijatno. Poželela je da pobegne. Znala je da je to besmisleno jer bi svejedno sutra na poslu morala da se suoči sa njim i njegovim ironičnim osmehom, koji mu se i sada nalazio oko usana. - Mislim da nisi - pokazao joj je rukom da sedne i ona je nesvesno to uradila. Imala je želju za čvrstim osloncem. Više nije bila sigurna na svojim nogama. Misli su joj letele kroz glavu, kao jato ptica. Razmišljala je šta bi bilo najbolje da mu kaže. Kako da se izvadi iz ove neprijatne situacije? Da proba da ga slaže? Da li bi to nešto vredelo?! - Ja, zapravo... ne dolazim u svoje ime... - govorila je, a pogled joj je bio uprt u sto i pribor koji je stajao na njemu. Nije imala snage da ga pogleda u oči. Bila je to laž koje se prvo setila. Tako sva iznenađena, zbunjena i, pre svega, nervozna nije mogla ništa bolje da smisli. Ali čak i da se nije osećala tako rastreseno, ne bi ga bolje slagala. Ona nije bila vična toj veštini. - Irina... - Moja rođaka... - pokušavala je i dalje da ga laže, neubedljivo, nepromišljeno. - Ti nemaš rođaku u Njujorku - prekinuo ju je odlučnim glasom - ja znam sve o svojim radnicima, iako se ne družim sa njima. Znam da si došla iz Minesote sama - izneo joj je činjenice i još više je postideo. Ako je mislila da ne može da joj bude neprijatnije, onda se prevarila. Zbog te svoje glupe i nepromišljene laži nije smela da ga pogleda u oči. - Ne znam kako je došlo... 18 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ - Znaš, trebao sam da naslutim da si to ti - u njegovom glasuje čula notu veselosti i nesvesno podigla pogled. Osmehivao se. Taj osmeh mu je tako lepo stajao. - Kada si onako vatreno pisala o čoveku koji te nervira zbog svoje arogantnosti i... - Ne, ne... - počela je da muca znajući šta je hteo da joj kaže. Bilo joj je tako neprijatno. Ona je svog šefa ogovarala samom šefu! Kakav apsurd! Sada joj je bilo toliko žao što je prihvatila taj predlog i došla na večeru. Njeni osećaji su je po prvi put prevarili. Ovo ne može nikako da izađe na dobro, mislila je u sebi. Mogla je da zamisli samo kako će se sutra dan ponašati prema njoj u kancelariji! Pitala se da li će tu torturu moći da izdrži. - Znači, ne misliš da sam arogantan, uobražen, nadmen... - pronicljivo ju je pogledao. - Ne, ne... - Irina - opomenuo ju je. Ona se uzvrpoljila u svojoj stolici ne znajući na koju stranu da pogleda. - Znači, nisi bila iskrena u svojim izjavama? - provocirao ju je. - Bila sam iskrena - rekla je nakon što je nekako uspela da se smiri i pogleda ga u oči. Morala je da otrpi njegov dug, pronicljiv pogled. - Sve što sam napisala mislila sam ozbiljno. - Drago mi je - rekao je i osmehnuo se - jer sam i ja bio iskren. - Meni je zaista neprijatno... htela bih da izbegnem... - Više ništa ne može da se izbegne. Ja znam ko si ti i ti znaš ko sam ja - slegnuo je ramenima kao da mu nije mnogo smetalo to što baš ona sedi za istim stolom preko puta njega. - Nismo trebali da se sastajemo i da... - Irina je stalno govorila u prošlom vremenu. Vremenu koje nije mogla da vrati i promeni sadašnje stanje stvari. - To sada ne može da se izmeni - rekao je čvrstim glasom kako bi to napokon došlo do njene svesti. Malo se trgla i skrenula pogled u stranu. 19 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ - Možda je bolje da sada odem. Obzirom da smo se upoznali i da... - nije znala šta da kaže, a da ne bude neprijatna. - Videćemo se sutra na poslu. - Izbegavaš me? - pronicljivo ju je pogledao. - Ne, samo mislim da oboje,obzirom da znamo šta jedno o drugom mislimo, želimo da se ova farsa što pre završi - sigurnost joj se ponovo povratila na samu njegovu provokaciju. - Kako ti znaš šta ja mislim o tebi? - naslonivši se na naslon stolice, izdigao je jednu obrvu i dugo je posmatrao. Irina je bila iznenađena njegovim pogledom, u kome je mogla da pročita zainteresovanost, možda, čak i želju. Tako nešto nikada nije videla u njegovim očima. To joj je bilo tako neobično, ali ne manje od neke struje koja se spustila iz njenog stomaka u noge. Prekrstila je noge ispod stola i osetila kako joj kolena podrhtavaju. - Da li ste se odlučili? - konobarov glas ju je sasvim trgao. Nije primetila njegovo prisustvo dok se nije oglasio. - Daćete nam još nekoliko trenutaka - ljubazno mu se obratio Semjuel i uzeo u ruke jelovnik. Irina je pratila njegove pokrete i uzela jelovnik, mada nije planirala da ostane sa njim na večeri već da što pre ode iz tog restorana. Čelo joj je bilo namršteno, a obrve skupljene. - Ne dopada ti se izbor hrane? - zapitao ju je, a mali, ironični osmeh, koji je ona tako dobro znala, se pojavio oko njegovih usana. Na njeno iznenađenje brzo je nestao. Semjuel ju je gledao otvoreno i bez podsmeha. - Neću ništa naručiti - rekla je i brzo dodala - mislim da je najbolje da odem - izgovorila je svoju želju naglas. - Zašto? Bilo joj je neprijatno da objašnjava. Kako zašto?! Pa ona nije podnosila njega, a ni on nije podnosio nju. Zar su trebali da provedu veče zajedno praveći se da te netrpeljivosti nema? Irina nije mogla tako da se ponaša i nije znala zašto je on insistirao na tome da ostanu u tom restoranu. Zar im nije bilo dovoljno što se na poslu moraju da trpe, pa sad moraju i u restoranu?! - Mislim da je tako bolje - na kraju je rekla. 20 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ - Ja ne mislim tako. Došli smo ovde sa jednom namerom, a to je da večeramo. Ja sam se već odlučio - pozvao je konobara i naručio jelo. Irina je bez mnogo razmišljanja rekla: - Isto - očigledno je bilo da te večeri sa njim neće dobiti prepirku, pa je pristala da večera sa njim. Da ustane od stola i jednostavno ode, to bi bilo ravno otkazu. Posle toga više ne bi mogla da radi sa njim. Odlučila je da otrpi njegovo društvo narednih sat ili dva vremena i da posle toga ode u svoj stan, gde je trebalo i da ostane. - Nisam znao da si usamljena - rekao je. - Molim?! - „Usamljena“, tako si se predstavila... - Ali, da - brzo je rekla. - Mislio sam da oko sebe imaš mnoštvo muškaraca... - nastavio je da govori. - Očigledno si pogrešio - rekla je samozadovoljno. Sada će napokon shvatiti da ona priča o njoj i Donu nije istinita. Bar će joj ova večera za nešto poslužiti. - Moguće je - rekao je nekako daleko, a misli su mu odlutale. Ćutali su neko vreme, sve dok konobar nije poslužio piće i hranu. Irina je odmah počela da jede, kako bi se osećala manje neprijatno. Nije znala šta bi mu rekla, a da prekine tu neprijatnu tišinu. Primetila je da mu više ne persira, kao ni on njoj. Iako nije želela, na momente je osećala nekakvu bliskost sa njim. Pretpostavljala je da su tome „krivi“ razgovori koje su vodili preko interneta, a kojih se u momentima tišine prisećala. Sećala se kako se smejala i kako je često, i pre nego što bi joj dao odgovor, ona odgovarala umesto njega, a i on umesto nje. Činilo joj se da se sasvim dobro razumeju i da im reči, iako je to bio jedini oblik komunikacije između njih, nisu potrebne. Semjuel je počeo da joj priča o predstojećem sajmu knjiga i ona se zainteresovala za temu. Razgovarali su sasvim normalno. Vremenom, shvatila je da sve više uživa u njegovom glasu, priči i pokretima ruku. Primetila je da često koristi ruke, prste kako bi dopunio svoje rečenice. To ranije nije imala priliku da vidi u 21 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ kancelariji. Tako joj je uvek delovao kameno i hladno. Irina je sve više bila iznenađena njegovim ponašanjem. - Primetila sam da u tvojim knjižarama nema mnogo knjiga za decu - prisetila se šta je htela, još kada se zaposlila, da mu zameri. - Da, u pravu si - složio se sa njom, a ona se nanovo iznenadila. - Mislim da će se to uskoro promeniti. Imam već nekih planova, ostaje samo realizacija. Dok ga je gledala kako polako jede, povremeno se osmehuje i govori jednim sporim, melodičnim glasom, iz petinih žila se trudila da se priseti netrpeljivosti koja je vladala među njima. Osećaji bliskosti, koji su je sve više obuzimali, terali su zdrav razum i ono što je za njega ranije osećala. *** - Već je kasno - rekla je Irina pogledavši na svoj ručni sat. Umesto da pobegne odmah, čim se večera završila, ona je ostala još čitav sat u razgovoru sa njim. Prijalo joj je njegovo društvo i taj razgovor više nego što je bila spremna sama sebi da prizna. Ustala je od stola, a on ju je pratio. Nije rekao ništa, ali se Irini učinilo, u momentu, da je želeo da je zaustavi i još neko vreme provede sa njom. „Sigurno si umislila“, rekla je sebi i uputila se ka izlazu iz restorana. Semjuel joj je pomogao da obuče kaput i otvorio vrata od restorana. Svež vazduh je zapahnuo njene nozdrve i ona se stresla. U restoranu joj je bilo toliko prijatno i toplo da je zaboravila na jesenje hladne noći. - Hladno ti je? - zapitao ju je i približio joj se. Irini se na trenutak učinilo da želi da je zagrli i ona je preplašeno ustuknula korak unazad. - Ne, samo mi treba nekoliko trenutaka da se priviknem - nije ga gledala, sklanjala je pramenove kose sa lica, koje je nosio vetar. - Privići ću se taman dok ne stignem do podzemne... - Ja ću te odvesti kući - rekao je i uhvatio je pod ruku povevši je prema njegovim kolima. 22 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ - Ne, ići ću... - pobunila se. Takvu ljubaznost od njega nije očekivala. Ovo veče je za nju bilo veče iznenađenja. Irina je imala priliku da upozna jednog sasvim drugog Semjuela, kakvog verovatno ne bi nikad upoznala u kancelariji. Bilo je očigledno da on ima dva lica i da oba koristi vrlo uspešno. - Zar po ovoj hladnoći?! - povukao ju je sa sobom i doveo do svojih kola. Otvorio joj je vrata i Irina se smestila u udobnog mercedesa. Činilo joj se da je uplovila u kožno sedište. Imala je utisak da leži, a ne da sedi. To mu je rekla kada je on seo na vozačevo mesto. - Da - osmehnuo se - meni se baš iz istog razloga dopao, toliko da sam odlučio da ga kupim. Irina je na ovu njegovu izjavu udarila još jednu recku. Bilo je očigledno da im se dopadaju iste stvari. Nije mogla da veruje da su Semjuel, njen šef i ovaj ovde, sa kojim se vozila, jedan te isti čovek. Sa svojim šefom ona nije mogla da pronađe ni jednu jedinu sličnost, čak, šta više, mogla je da vidi samo razlike i to ogromne, koje su ih dovodile do toga da situacija na poslu bude napeta. Kada se parkirao ispred zgrade u kojoj je živela, izašao je iz kola i požurio da joj otvori vrata. Irina mu se ljubazno zahvalila i poželela mu laku noć. Popela se na četvrti sprat liftom i otključala vrata svog stana. Skinula je kaput i sručila se na dvosed u dnevnom boravku. Bila je bez reči, bez misli. Za to što joj se te večeri desilo nije imala objašnjenje i još uvek je verovala da je to samo neki san iz kog će se svakog časa probuditi. O tome da je „Usamljeni“, zaista Semjuel, njen šef, nije mogla da razmišlja. U čitavoj toj konfuziji u njenoj glavi, jedna misao se polako kristalisala, a neizbežno pitanje joj je odzvanjalo u glavi. Kako će se ponašati sutra na poslu? Posle tog pitanja ostala su se redala sama od sebe. Neka čudna strepnja je ispunila njeno telo. Irina se spremila za spavanje i čak uspela da zaspi, ali odgovore na pitanja nije dobila. Ostalo joj je da sačeka sutrašnji dan. 23 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ *** Na Irinino veliko razočarenje, Semjuel taj čitav dan nije proveo u kancelariji. Došao je na posao pre nje i otišao, tako da ga ona uopšte nije vedela. Ostavio joj je kratku poruku. „Morao sam hitno da odem na put. Ne verujem da ću se vratiti u toku dana.“ Irina je nekoliko puta pročitala tu poruku pokušavajući da otkrije nešto više iz tih slova. Nije mogla da zamisli da bi Semjuel izmislio nekakav put samo da bi nju izbegao. To joj nije ličilo na njega. Ipak, svakakve misli su harale njenom glavom. Znači, otišao je na službeni put, a njena se neizvesnost produžila, pomislila je neraspoloženo. Ona nije mogla da dočeka da vidi kako će se Semjuel ponašati prema njoj nakon prethodne večeri. Ona je bila sigurna da se neće ponašati prema njemu isto, jer više nije mislila o njemu isto. Samo, nije bila sigurna kakva će biti njegova reakcija. Pola sata pre kraja radnog vremena pozvala je svoju prijateljicu, Oliviju. - Mogu li da navratim kod tebe posle posla? Imaš li vremena? - zapitala ju je. Irina je morala sa Olivijom da podeli to što je prethodno veče doživela. Sama sa svojim mislima, verovala je da neće moći dugo da izdrži. - Naravno. Don je otišao sa Semjuelom na nekakv put i ne znam kada će se vratiti. - Znam - rekla je Irina. - Imam jedno iznenađenje za tebe - izletelo je iz nje, iako to nije želela odmah da joj kaže... - Kakvo? - zainteresovano ju je pitala. - To je bilo iznenađenje i za mene... - O čemu se radi? - Olivija se još više zainteresovala. - Ali, tako je komplikovano. Zapravo, mogu sve da ti kažem u nekoliko rečenica, ali...- Onda više ništa ne govori i potrudi se da dođeš što pre - rekla je Olivija i posle pozdrava spustila slušalicu. 24 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ Irina se našla kod nje kroz sat vremena. Olivija je već gorela od znatiželje, jer joj je Irina delovala prilično zbunjeno. Još od samih vrata stana počela je da ispituje svoju prijateljicu. - Znaš da sam se preko interneta dopisivala... - Sa „Usamljenim“. Ako se dobro sećam juče si trebala da se vidiš sa njim - prisetila se Olivija. - Da - osmehnula se Irina tako da ju je Olivija uhvatila za ruku i rekla: - Reci već jednom o čemu se radi. - Probaj da pogodiš ko je „Usamljeni“ - misteriozno se osmehivala dok je sedala u fotelju. Uzela je šoljicu kafe, koja ju je već čekala na niskom stočiću, i prinela je usnama. Irini je bilo simpatično da se igra pogađanja sa svojom drugaricom. Jedva je čekala da vidi reakciju svoje prijateljice, verovala je da će biti „burna“. Olivija ju je pronicljivo posmatrala, pokušavajući da sa njenog lica otkrije nekakav trag. Ali osim tog misterioznog osmeha na njenom licu ništa drugo nije mogla da pročita. - Poznajem ga? - zapitala je. - Pa, znaš ga - rekla je neodređeno. - Kolega sa posla... - rekla je Olivija nakon što je dobro promislila. - Može se reći - Irinin smešak se sve više iskradao i ona je već počinjala da se smeje. Juče kada je ugledala Semjuela mislila je da joj to što je tada osetila i doživela nikada neće biti smešno, ali eto, već sutra dan, uspela je tome da se nasmeje. To je zaista bila priča ili za suze ili za smeh. Ona je znala da će se tome smejati samo u društvu svoje prijateljice i da će joj, čim bude videla Semjuela, prestati da bude smešno bilo šta što se desilo te večeri. - Reci, ko? - Olivija nije znala sve radnike po imenima i nije želela da pogađa više, jer bi to moglo da potraje, a i bila je nestrpljiva da sazna o kome se radi. - Htela bih da te još malo mučim, ali mislim da nikada nećeš pogoditi. Zato ću ti reći... - sve više je usporavala sa govorom i tako produžavala nestrpljenje svoje drugarice. 25 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ - Pa reci već jednom - pobunila se Olivija. - Semjuel Ričardson. Olivija se malo trgla, skupila obrve i pronicljivo je pogledala. Izgledala je kao neko ko ne veruje ni reč od onog što čuje. Trebalo joj je nekoliko trenutaka da se povrati od iznenađenja. - Ti me ne bi lagala - izrekla je to više kao konstataciju, a ne kao pitanje. - Znaš da ne bih. - Ipak, ne mogu da poverujem u to što mi pričaš - na kraju je rekla Olivija. - Ako je tvoja reakcija takva, zamisli tek kakva je bila moja kada sam ga ugledala - prisećala se kako je zanemela i kako se potpuno zbunila i izgubila. Nadala se da su joj njena urođena staloženost i smirenost pomogli da ne izgleda baš toliko iznenađeno i zbunjeno. - Ja bih se onesvestila - odjednom je rekla Olivija. Ona nije bila poput svoje prijateljice. Svaka njena reakcija je bila burna, a smirenost je dolazila mnogo kasnije. - Pa... - klimnula je glavom - ni ja ne znam kako sam ostala na nogama. Zapravo, odmah sam sela na stolicu, preko puta njega. To mi je pomoglo da se povratim od šoka. - Pričaj mi sve šta se desilo... - zamolila ju je Olivija, koja se još uvek privikavala na činjenicu da je „Usamljeni“, zapravo Semjuel. - Ispričaću ti - rekla je Irina i započela svoju priču... *** - Dobro jutro, Irina - dočekao ju je Semjuel u njenoj kancelariji. - Dobro jutro - osmehula mu se potpuno nesvesno. Bilo je to prvi put da joj je on poželeo dobro jutro i to je zaista bilo iznenađenje za nju. - Prekucaj mi ovo - pružio joj je papire. 26 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ - Odmah - uzela je papire iz njegovih ruku i stavila na svoj sto. Odložila je kaput i sela na stolicu. Uključila je računar i sačekala da joj se podigne sistem. Semjuel je sve vreme bio u kancelariji i posmatrao je. Ona nije imala hrabrosti da podigne svoj pogled i ukrsti ga sa njegovim. - To mi je hitno. Čim završiš donesi u moju kancelariju - u njegovom glasu se nije osetila naredba, što je bila još jedna promena u njegovom ponašanju. - U redu - kratko je rekla. Primetila je da joj se obraća sa „ti“, što je značilo da je ona večera, ipak, izmenila njihov odnos. Irina se najiskrenije nadala da više neće biti one netrpeljivosti, zbog koje je mnogo puta poželela da napusti posao. Otkucala je taj tekst brzo i lako, činilo joj se kao nikada do sada. Pregledala je tekst, koji je bio otkucan bez greške. Već sada je osetila koliko joj je lakše da radi u opuštenoj atmosferi i pitala se zar nije moglo tako da bude i od samog početka. Odnela mu je papire, a pre nego što je izašla iz njegove kancelarije on ju je zadržao. Okrenula se i primetila da je njegov pogled bio uprt u nju. - Izdiktiraću ti jedno pismo - rekao je i ustao sa kožne fotelje i prošetao kancelarijom. Počeo je da diktira, a Irina je hvatala njegove reči. U nekoliko navrata je, obzirom da je prilično brzo pisala, a on sporo diktirao, kao da se prisećao nečeg, podizala glavu ka njemu. Svaki put bi uhvatila njegov pogled na sebi. Tako nešto ranije nije moglo da se desi, primetila je. Ipak, primetila je da su ti pogledi počeli da je uznemiravaju. Verovala je da je to zbog toga što nije navikla na takvo njegovo ponašanje i da će se vremenom privići. Nešto kasnije donela mu je prekucano pismo, a Semjuel ju je zaustavio rečima: - Irina, sedi, popij kafu sa mnom. Sada ću naručiti - to je bilo najveće iznenađenje tog dana. 27 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ Njegova ruka je krenula ka telefonskom aparatu, koji je tog trenutka zazvonio. Podigao je slušalicu i pošto se javio, nekoliko trenutaka nemo slušao, a potom rekao. - Dobro, doći ću odmah - spustio je slušalicu i obratio se Irini sa primetnim razočarenjem u glasu. - Moram da idem, ali naš dogovor za kafu ostaje. - Neki drugi put - složila se sa njim. Izašao je iz kancelarije, a Irina je ostala u njoj, gledajući za njegovim širokim ramenima. Nije znala da li je to bilo od silnih iznenađenja ili zbog nečeg drugog, ali osećala je nekakvo pritajeno uzbuđenje koje se polako širilo po ćelom njenom telu. - Dobar dan, Irina - pozdravio ju je Eliot. *** - Dobar dan - osmehnula mu se. Eliot je uvek bio dobro raspoložen i Irina nije mogla da zamisli da je on najbolji Semjuelov prijatelj. Bila je ubeđena da se suprotnosti privlače i da njih dvojica nemaju mnogo zajedničkih osobina. - Da li je Semjuel u kancelariji? - Jeste, odmah ću... - Irina je zastala jer dok je ona govorila na vratima se pojavio Semjuel, a Eliot joj je, kao i uvek, pokušao da udeli kompliment. Čula je Semjuela kako govori i nije mogla da prepozna njegove reči. Da nije dobro poznavala boju njegovog glasa pomislila bi da je neko drugi umesto njega rekao: - Ostavi Irinu da radi, ima prilično posla - uhvatio je za ruku svog prijatelja i poveo ga u kancelariju. Ljubomora je, ono što je ona uspela da pročita u njegovom glasu, ali nije mogla da poveruje u to. Ona, zapravo, i nije imala mnogo posla i on je to znao. Zašto je to izmislio i rekao svom prijatelju to nije mogla da zna. - Šta to bi? - šaljivo ga je zapitao Eliot kada su ušli kod njega u kancelariju. 28 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ - Šta? - Semjuel se napravio da ne razume njegovo pitanje. Nekoliko trenutaka je Eliot zadržao svoj radoznali pogled na Semjuelovom naizgled mirnom licu, a potom ga skrenuo ka kožnoj fotelji, na koju se nakon nekoliko trenutaka smestio. - Kako napreduje posao? - zapitao ga je. - Nismo se videli više od nedelju dana - primetio je Eliot. - Imao sam problema u knjižarama, ali sve ostalo je u redu... - Kada sam te zvao prošli put bio si prilično zauzet. Da li si se čuo sa Lorenom? - pronicljivo ga je pogledao. - Znaš da je za mene Lorena završena priča - namrštio se Semjuel. - Znam, ali sumnjam da ona isto misli za tebe. Zvala me je nekoliko puta... - Tebe je zvala? - zgranuo se Semjuel. - Zašto? - Pa, mislim da je pokušavala da izvuče nekakvu informaciju o tebi. - Ne razumem kako je mogla tebe da pozove, vas dvoje se ne podnosite. - Očigledno joj to ovog puta nije smetalo - sa ironijom je primetio Eliot. - Kada ona nešto poželi... - To mora biti njeno - završio je njegovu rečenicu. - Da li ti je mnogo dosađivala? - Semjuelovo lice je bilo namršteno. - Pa... - okrenuo je očima nekoliko puta. - Ne znam kako si mogao da provedeš mesec dana sa njom - našalio se. - Osim lepog lica i tela ona nema nijedan drugi kvalitet. - Da, u pravu si - složio se Semjuel sa njim. Lorena je bila jedna, možda, i najlepšaženakojuje ikada video. Naravno, čim ju je ugledao odmah ju je poželeo. Ubrzo je shvatio da osim želje između njih dvoje nema ništa. Njena lepa spoljašnjost je bilo jedino što ga je privlačilo kod nje. Suviše razmažena i hirovita da bi mu se dopala, Lorena je svakog dana svojim ponašanjem gubila na interesovanju kod Semjuela. Ona to, naravno, nije mogla da podnese i zato je pokušavala na sve načine da ga privoli i provede što više vremena sa njim. 29 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ Iz početka je odbijao njene pozive za izlazak, a sada je prestao da se javlja na telefonske pozive, misleći da će vremenom odustati. Smetalo mu je to što je zvala i smetala Eliotu, sa kojim se, inače, posle dva viđenja posvađala zbog nekih glupih razloga. - Planiraš li da se vidiš sa njom? - Ne, nikako... - odmahnuo je glavom. - Možda bi bilo bolje da se vidiš sa njom i pokušaš da joj objasniš. Ovako te nikada neće ostaviti na miru... a ni mene - zaključio je na kraju. Semjuel je nekoliko trenutaka posmatrao svog prijatelja i rekao. - Možda će tako biti najbolje. Čim mi se ukaže prilika sve ću joj objasniti - rekao je na kraju. - Da li imaš vremena da zajedno odemo na ručak? Semjuel se, prisetivši se Irine, dvoumio trenutak-dva, ali je na kraju pristao. - Irina, danas zaista prelepo izgledaš - Eliot joj je namerno uputio kompliment, krajičkom oka gledajući u svog prijatelja. Ona nije uspela ništa da kaže kada ju je Semjuel prekinuo. - Požuri, ako ne misliš da ostaneš gladan. Irina, na mom stolu se nalazi nekoliko pisama koje treba da prekucaš - Irina mu je samo klimnula glavom i ispratila ga pogledom. - Kako ovo treba da protumačim? - zapitao ga je sa jednim osmehom oko usana. Semjuel se nasmejao. - Pričaću ti. - Ti i Irina? - Ne, ne - brzo ga je rauzverio. - Čućeš za vreme ručka. To je, ipak, jedna složenija priča da bih ti je na brzinu ispričao. - Jedva čekam da čujem - značajno je rekao i uputio se, zajedno sa Semjuelom, prema izlazu iz zgrade. *** 30 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ - Irina, treba mi tvoja pomoć - usplahireno je rekla Olivija čim je začula glas svoje prijateljice preko telefona. - Šta se desilo? - strah je najednom preplavio celo Irinino telo. - Ne znam šta da radim? Moraš mi pomoći - ponovila je svoju molbu. - Hoću, samo mi reci kako. - Udajem se za tri nedelje... - Udaješ se! - uskliknula je Irina osetivši olakšanje. - Pa, to je divna vest! - Nisam sigurna u... - U šta nisi sigurna? - iznenađeno ju je zapitala. Poslednje što bi joj palo na pamet je da Olivija sumnja u svoju odluku, a ona joj je baš to govorila. - Nisam sigurna da ću sve obaviti na vreme. Imam tako malo vremena. Potrebna mi je tvoja pomoć... - Naravno da ću ti pomoći - nasmejala se na sav glas Irina. Njena prijateljica je uvek burno i ishitreno reagovala, a Irina bi se zabrinula i uvek mislila na najgore. Vest da će se Olivija udati je polako ovladala svim njenim mislima i ona je zaboravila na sve crne slutnje, koje su prostrujale njenom glavom kada je začula uznemireni glas svoje prijateljice. - Zašto se smeješ? - Olivija nije videla šta je tu smešno. Ona nije mogla da se smeje svemu tome. - Tebi - Irina nije mogla da prestane da se smeje. - Zašto? - začuđeno ju je zapitala Olivija. Ona je bila prestrašena, njoj ništa nije bilo smešno. - Uvek me uplašiš. Kada sam začula tvoj glas mislila sam da je neko nastradao ili... ma, mislila sam sve najgore... a sada mi je pao kamen sa srca. - Zar sam tako zvučala? - zapitala ju je posle nekoliko trenutaka. I sama Olivija je počela da se smeška, svesna svoje ishitrene i burne reakcije. - Pa... - kolutala je očima Irina, iako je Olivija nije mogla videti. 31 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ - Baš nekad znam da preteram - nasmejala se Olivija na sav glas, a potom ozbiljnijim glasom dodala. - Ipak, brinem se. Ne znam kako ću to organizovati, jer je Don stalno zauzet... - Pomoći ću ti, ne treba da brineš. - Možeš li sutra doći kod mene da se o svemu dogovorimo? - zapitala ju je. - Naravno, odmah posle posla. Nadam se da se neću zadržati. Vidimo se sutra. - Vidimo se - Olivija je spustila slušalicu mnogo smirenija i staloženija nego što je bila pre razgovora sa Irinom. Podrška koju joj je Irina ponudila joj je bila preko potrebna. *** - Olivija, imam odličnu vest za tebe... - odmah je počela da govori Irina, čim je prepoznala prijateljičin glas - uspela sam da ti rezervišem restoran koji si želela. - Kako? Meni su rekli da su svi termini zauzeti. - Zvala sam ih pre pola sata, jer sam htela da proverim da li su baš svi termini zauzeti. Neko im je otkazao, a termin se poklopio sa vašim i... - udahnula je malo vazduha jer je govorila brzo - eto, mislim da smo imale sreće. Ne treba da se brineš. Vidiš da se sreća okrenula u našu korist - Irina je tešila prijateljicu koja je bila tog jutra prilično nervozna. - Hvala ti, Irina. Znam da sam prilično nervozna, valjda je to i zbog trudnoće... - Nemoj da se brineš - ponovila je Irina. - Doći ću kod tebe posle posla. Moram sada da prekinem, jer će Semjuel poludeti zbog svih mojih telefonskih razgovora... - Oh, izvini, toliko sam te opteretila, a znam da imaš problem sa Semjuelom... - Do sada mi ništa nije prigovorio što me čudi. Izgleda da se posle one večere naš odnos promenio nabolje, valjda će tako i da ostane. - Nadam se. Vidimo se poslepodne - rekla je Olivija i prekinula vezu. Pre nego što je spustila slušalicu na vratima joj se pojavio Semjuel. 32 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ U njegovim očima nije videla prekor niti je sa njegovih usana čula bilo kakav prigovor. - Irina, potrebna si mi u kancelariji. Ustala je istog trenutka i pošla za njim. - Piši, ja ću da ti diktiram. Govorio je brzo i sve vreme se šetao po kancelariji. Jedva je uspevala da zapiše sve reči, koje joj je diktirao. Dva puta je tražila da joj ponovi reči. Pri tom je podizala glavu i susretala se sa njegovim zelenim očima. Imao je bistar pogled i u isto vreme drugačiji od onog na koji je navikla da gleda. Nije mogla da objasni tu promenu rečima, više ju je osećala na sebi, na svom licu i telu. - To je sve? - zapitala ga je kada je zaćutao i otišao do svog stola. Počeo je da stavlja papire u akt tašnu i da se sprema da napusti kancelariju. - Da, za sada. Neka to bude gotovo kada se budem vratio. Irina je ustala sa stolice, a Semjuel je sačekao da ona izađe napolje, pa tek onda i on. Obično bi napuštao kancelariju i ne pogledavši i ne rekavši joj ni reči. Irina je mogla da dođe do konačnog zaključka, da j ono veče promenilo potpuno odnose među njima. Sada je shvatala da je njeni osećaji nisu varali i da se sve, ipak, dobro završeilo. Iako je tada doživela neprijatnost, sada joj se sve to isplatilo. Nadala se da će sve tako da ostane i da više neće imati nikakvih esporazuma sa Semjuelom. Semjuel nije došao do kraja radnog vremena. Irina je uhvatila sebe u mislima kako se brine da mu se nešto nije desilo. Nerado je ustala od stola i pospremila ga. Uzela je svoju torbu i kaput i izašla u hodnik. Išla je sporim koracima kroz hodnik, sve do lifta očekujući da će naići na Semjuela, ali njega nije bilo. Do samog izlaska iz zgrade se nadala da će ga videti. A kada je videla da ga nema, požurila je niz ulicu, kako bi mogla uhvatiti gradski prevoz i otići do Olivije. Znala je da je njena prijateljica nestrpljivo čeka kako bi mogle otpočeti sa organizacijom oko njenog venčanja. 33 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ *** Sledećeg dana Irina je i dalje bila zabrinuta za Semjuela. Bilo je prošlo dvanaest sati, a on se nije pojavio na poslu. Nekoliko puta je htela da okrene njegov broj mobilnog telefona, ali nije znala šta bi mu rekla. Za čudo, tog dana, niko ga nije tražio i nije mu ostavio nikakvu poruku, koju bi mogla da mu prenese. Dva sata kasnije na vratima njene kancelarije pojavio se Semjuel. Dočekala ga je sa jednim širokim i veselim osmehom. - Da li me je neko tražio? - zapitao ju je nakon što je zastao na vratima i dobro osmotrio njeno lice. Osmeh, sličan njenom se razlio po njegovom licu. - Ne. - Dobro je, imam dosta posla - u rukama je pored akt tašne imao i nekoliko fascikli. Ušao je u svoju kancelariju hitrim koracima, vešto otvorivši vrata iako su mu ruke bile zauzete. Posle pola sata pojavio se na vratima. Otvorio je vrata do pola i samo provirio glavom. - Irina, trebaće mi tvoja pomoć - rekao je to i istog trenutka nestao iza vrata. Irina je ustala sa svoje stolice i uputila se u njegovu kancelariju. Pratio ju je nekakav čudan osećaj. Ma koliko pokušavala da ga otera, on je bio prisutan. Stajao je kraj svog stola i razvrstavao neke papire. - Sedi za moj sto - rekao joj je i malo se izmakao kako bi ona mogla da prođe. Dok je prelazila tih nekoliko koraka, Irina je uspela da ga osmotri i da primeti da deluje prilično iscrpljeno. Ramena su mu bila blago povijena, a pogled nekako odsutan. Irina je sela u njegovu ogromnu kožnu fotelju i imala utisak da je utonula u nju. Pogledala je ka njemu, a on joj je prišao i stao sa njene desne strane. Oslonio se na fotelju jednom rukom, dok je drugom pokazivao na računar. 34 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ - Šta treba da radim? - pitala je Irina koja je bila sve nervoznija zbog njegove blizine i činjenice da sedi u fotelji, koja je još uvek bila topla od njegovog tela. - Moram da napravim neke izmene u ovom tekstu, ali sam prilično umoran i nisam siguran da ću to dobro uraditi. Ja ću ti govoriti gde šta treba da ubaciš, a gde treba... - slušala je njegov glas i pratila pokrete njegovih ruku. Uznemirenost je rasla u njoj dok se trudila da se koncentriše na posao i ne napravi nekakvu grešku. Posle nekog vremena privukao je još jednu fotelju do stola i seo u nju. Nagnuo je svoje telo prema njoj, kako bi mogao bolje da vidi monitor. Njegov losion, koji je sve vreme osećala u vazduhu, sada joj je zapahnuo nozdrve i ona je nesvesno dublje udahnula. - Da li bi mogla da ostaneš malo duže? - zapitao ju je kada je pogledao na sat. Bližio se kraj radnog vremena, a oni su bili tek na polovini posla. - Da - rekla je posle dvoumljenja. Na pomisao da će ona i Semjuel ostati sami u zgradi, naježila se. Ona nije znala šta se tog dana tačno dešavalo sa njom, ali sve više je osećala kako je Semjuel privlači. Uzbuđivao ju je njegov melodičan glas, njegova ruka na njenom ramenu, losion koji joj je punio nozdrve. - Sigurna si? - pronicljivo ju je pogledao. - Da, mogu da ostanem. - Odlično, ovo mi je potrebno za sutra pre podne. Irina je samo klimnula glavom i ne pogledavši ga. - Možda bi bilo bolje da napravimo pauzu. Naručiću nešto da pojedemo - uzeo je slušalicu u ruku i pogledao prema njoj. - Šta ti želiš? - zapitao ju je. - Tost sendvič. Izdiktirao je u slušalicu narudžbinu i spustio slušalicu. Posle desetak minuta na stolu su im se nalazila dva tost sendviča, sokovi i kafa. Kada je posle pojedenog sendviča popio kafu, Semjuel je osetio kako mu se snaga vraća u telo. Irina je primetila da je bolje raspoložen i da ječeli su sa radom, a Semjuelova ruka se sve češće 35 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ nalazila na njenom ramenu, dok je drugom šarao ispred njenog lica pokazujući na monitoru šta treba da menja. Irina je sve više postajala svesna njegove blizine i sve više su joj misli lutale daleko od posla koji su radili. Primetila je kako gubi korak sa Semjuelom. Semjuel se u momentu pridigao sa stolice sa namerom da bolje osmotri monitor, a Irina, ne razumevajući šta je želeo da joj kaže, okrenula se prema njemu i rekla: - Molim? Najednom, glave su im bile okrenute jedne prema drugoj. Skoro da je mogla da oseti njegov dah na svom licu. Pogled joj je bio prikovan za njegove usne i nije mogla da ga odatle pomeri. Trenutak je trajao kratko, ali se Irini činio tako dugim. Ona je očekivala da će se svakog časa Semjuelove usne spustiti na njene. Osećala je kako joj jeza podilazi telom i kako joj se glava polagano pomera ka njegovoj. Iz ko zna kog dela njenog mozga, pod naredbom podsvesti, Irina je, dok se polako primicala njegovim usnama, uspela da izgovori: - Nisam razumela šta si rekao. Semjuel se trgao na njene reči, a ona na njegov pokret. Pomerila je glavu unazad i okrenula se od njega. Nekoliko trenutaka su ćutali, a nešto kasnije, Semjuel je, sabravši se, počeo da joj govori šta treba da izmeni, a šta ne. Ipak, taj trenutak je ostavio trag u njihovim mislima, na njihovom telu. Osećala je kako se ježi i kako ima potrebu da se okrene prema njemu da ga gleda. Iz tog razloga Irina je svoju fotelju malo pomerila od Semjuelove. Pokušavala je da se svom snagom koncentriše na posao. Trud se isplatio. Uspeli su da završe posao i oboje su, kao po nekoj naredbi, pohitali da što pre napuste kancelarije. - Hvala ti što si odvojila vreme...- Nema na čemu - brzo je rekla ne dozvoljavajući mu da dalje govori. Imala je potrebu da što pre izađe iz njegove kancelarije i udahne vazduh. Tu potrebu je imala i ranije kada se prepirala sa njim, ali sada su njene pobude bile drugačije. 36 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ Semjuelovo muževno telo joj je privlačilo poglede, koji su bili uzrok njenim „grešnim” mislima. Verovala je da će to prestati ako ga ne bude stalno imala pred očima. Pratio ju je u stopu i kada je izašla iz kancelarije. Gotovo da je mogla da oseti njegov dah na svom potiljku dok je za jedan korak išla ispred njega. Ispred očiju su joj iskrsavale slike njegovih punih i senzualnih usana kako se polako rastvaraju. Šta bi se deslilo da nije uspela da progovori? Da li bi je poljubio? Na samom izlazu iz zgrade, Semjuel je malo zastao. Nekoliko trenutaka se dvoumio, ali je na kraju, ipak, odlučio da joj ne ponudi prevoz. Mislio je da to u tom momentu, dok su mu se njene usne vrzmale po glavi, nije baš najpametnije. Irina je izašla iz zgrade, ali ju je još uvek pratio onaj čudan osećaj, da će se Semjuelove usne svakog časa spustiti na njene. Nesvesno, podigla je ruku prema usnama i dotakla ih. Osećala je kako su vruće i kako gore. - Pa, ja sam mogla poljubiti Semjuela - rekla je to tihim glasom, ni sama ne verujući u ono što joj se desilo. *** Kada je Irina stigla na posao i sela za računar, shvatila je da je još uvek prati osećaj iščekivanja. Prošle noći je loše spavala i neprestano je razmišljala kako će reagovati ako se ponovo nađe u sličnoj situaciji kao tog dana? Pitala se da li će dozvoliti da je Semjuel poljubi ili će uspeti da mu se odupre? Sa tim mislima je dočekala Semjuela. Kada ga je videla na vratima vidno se trgla i brzo nasmejala, poželela mu dobro jutro i već sledećeg trenutka vratila svoj pogled ka monitoru. U tim njenim pokretima mogla se videti loše prikrivena nervoza i misli koje su je morile. Ipak, Semjuel ništa od toga nije uspeo da primeti. Osmehnuo joj se i posle pozdrava ušao u svoju kancelariju. Njega je na samom ulazu u zgradu presrela Lorena. Optuživala ga je da je izbegava i da ona to više neće da trpi. Vikala je koliko je mogla, prolaznici su se okretali za njima, a nekoliko radnika ga je značajno pogledalo. 37 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ Bilo mu je neprijatno, dok ga je držala za nadlakticu i uporno pokušavala da mu se unese u lice, kako bi on bolje čuo njene reči, kao da ih i ovako nije čuo. U jednom momentu uspeo je da joj se otrgne i uđe u zgradu. Na brzinu je rekao obezbeđenju da je ne puštaju unutra. Bio je to kukavički potez, ali se nije kajao što je tako postupio. Ispočetka je pokušavao da je umiri, a kada je video da to ničemu ne služi, odlučio se za bežanje. Nadao se da je do sada već otišla. Bilo mu je žao što njegova kancelarija ne gleda na ulicu da može da vidi da li je odustala od svoje sumanute namere da se ponovo viđaju, i otišla kući. Irina se uplašila kada su se, uz jaku buku, vrata njene kancelarije naglo otvorila. Odmah je prepoznala Lorenu, Semjuelovu, koliko je ona znala bivšu devojku. - Gospođice, ne možete... - Irina je brzo ustala svesna da ona želi da uđe u Semjuelovu kancelariju. Lorena je drsko odgurnula njenu ruku i snažnim potezom ruke pritisla bravu. Vrata su se pred njom otvorila, a Irina je krajičkom oka uspela da primeti Semjuelov začuđen, a potom i preteći pogled. Odmah je dobila potrebu da se opravda. - Ja sam pokušala... - U redu je, Irina - dao joj je znak rukom da izađe iz kancelarije. Samo što im je okrenula leđa, Irina je ugledala ljude iz obezbeđenja kako grabe krupnim koracima prema Semjuelovoj kancelariji. Izmakla se da im ne bi stajala na putu. Sve se dešavalo munjevitom brzinom i Irina nije baš najbolje uspevala da vidi šta se tu dešava. Zašto je Lorena tako upala u kancelariju i zašto je obezbeđenje odmah dojurilo za njom? Koliko se ona sećala njoj nije bio zabranjen pristup. Sigurno je neka greška, pomislila je i sela za svoj sto. Njene misli su napokon uspele da se oslobode pitanja koja su je mučila čitavu noć i jutro. Sada je bila zainteresovana da sazna šta se to desilo kada su svi tako uznemireni i narogušeni. Kroz nekoliko trenutaka vrata Semjuelove kancelarije su se otvorila. Ljudi iz obezbeđenja su izašli napolje, ali bez Lorene. Znači, posredi je neka greška, zaključila je Irina. 38 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ A novo pitanje se iskralo iz njenih konfuznih misli. Šta traži Lorena kod Semjuela kada oni više nisu zajedno? Osećaj, najsličniji ljubomori, ju je obuzeo. *** Lorena je stajala nasred kancelarije, preteći posmatrajući Semjuela. Varnice iz njenih, sada mačje zelenih očiju, nisu mnogo pogađale Semjuela. Gledao je u nju i pitao se, po ko zna koji put, šta je to video na njoj, kada je na njoj skoro sve bilo veštačko. Izbeljena kosa, sočiva za oči u boji, nekoliko debelih namaza šminke. Pitao se da li ju je on nekada video onakvu kakva jeste bez šminke. Nikada sa njom nije dočekao jutro i sada se pitao na šta bi to ličilo? Možda bi joj ispalo sočivo pa bi joj jedno oko bilo braon, u prirodnoj boji, a drugo zeleno. Da li bi uspeo da je prepozna bez tolike šminke i da li bi mu se tada više dopala? Sada mu je izgledala odvratno i već sada je žalio sve one muškarce koji su ga zavidno posmatrali dok je on Lorenu držao pod ruku. Njegov prijatelj, koji je malo duže poznavao Lorenu, bio je u pravu kada je rekao da će se na kraju silno razočarati. Semjuel je tada bio zadivljen njenim oblinama i atraktivnim izgledom i nije mnogo razmišljao šta može da se desi. - Kako si se samo usudio? - besno, kroz stisnute usne, je prosiktala. - Nisi mi ostavila izbor - mirno je rekao. - Kako si se usudio? - ponovila je svoje pitanje kao da joj je samo to bilo važno. - Lorena... - Ja ću da govorim - prekinula ga je. - Dužan si mi... - Nisam ti ništa dužan - besno ju je prekinuo. Bilo mu je više dosadilo da sluša njene pridike. Ona je umela samo da kritikuje druge i da traži nešto od drugih. Nikada nije preispitivala svoje postupke. Bila je toliko hirovita da Semjuel to više nije mogao da podnese. 39 Knjigoteka Sanjalica&Glorij@ - Ukoliko ne želiš da ti napravim skandal, koji može da dospe i u štampu, bolje me saslušaj... - Lorena... - Ako misliš da nisam u stanju tako nešto da uradim, varaš se. Dužan si mi objašnjenje zašto si počeo da me izbegavaš i ima da mi ga daš. - Već sam pokušao da ti kažem, ali me ti nisi slušala - Semjuel je želelo da izbegne, na bilo koji način, da se svađa sa njom. Znao je da je ona sposobna da napravi skandal i zato joj se obraćao mnogo mirnijim glasom dok je u njemu sve kuvalo. - Saslušaću te i to pažljivo - najednom mu se osmehnula i promenila svoje držanje tela. Semjuel je duboko udahnuo, kako bi se smirio pre nego što počne da joj objašnjava. Znao je da mora da bira reči, ako je želeo da je ne uvredi i da je se otarasi jednom zauvek. - Ali ne sada - zavodljivo se osmehnula - u petak, „Bolero“ restoran i nas dvoje. Odgovara ti? - Ne mogu u petak. Lorena je malo razmišljala pa rekla. - Nedelja? - Odgovara - prešlo je neobično lako sa njegovih usana, obzirom da je imao otpor prema njoj. Mnogo više mu je odgovaralo da sa njom razgovara u restoranu nego ovde u kancelariji. Pristao je da se vidi sa njom sa željom da to bude njihovo poslednje viđenje. - Onda, vidimo se - otezala je reči i gledala ga preko ramena. Njihala je kukovima i gledala ga požudno tim mačkastim očima, dok je izlazila iz njegove kancelarije. Pre nekoliko nedelja tako nešto bi ga zaintrigiralo, ali je sada ostao potpuno ravnodušan. Njene zelene oči su zamenile jedne druge, isto tako zelene, ali ne izazovne, ne provokativne, već bistre, jasnog pogleda koje su uokviravale duge trepavice. Irina je isto tako bila zgodna i lepa, vrlo atraktivnog izgleda, ali nije mogla da se poredi sa Lorenom. Kako to do sada nije primetio?! Samo je gubio vreme sa ženama poput Lorene! 40 Knjigoteka